Прослава 100 година цркве

ГОВОР ПРОТЕ ВОЈЕ НА БАНКЕТУ ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ

Ваше Преосвештенство, драга браћо и сестре, драги парохијани.

Свемилостиви Господ и ваша добра воља окупили су нас овде да заједно обележимо и прославимо један немали јубилеј: 100 година ове српске православне парохије, сто година српског духовног и националног постојања у Хамилтону и околини. Моја част да говорим пред овим пробраним скупом, истовремено је,  у неку руку, и искушење: како 100 година препуних интезивног и плодотворног живота српске заједнице у Хамилтону, сместити у неколико минута говора? Веома тешко.

Ево нас заједно у овој прослави, кад су наши преци основали ову парохију и подигли свети храм и кроз деценије га одржавали. У њему се Богу молили, у њему изливали своје муке и тешкоће, пред свевидећим и Његовим Светима молили за помоћ да се одржимо. Не само биолошки, него и да Светосавку веру своју сачувамо, како су нас преци кроз векове учили.

Света Црква нас усмерава ка Небу, редовно одваја од света и везује за Христа. То је и улога нашег храма у Хамилтону и ту мисију он, као део Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, успешно врши ево већ читаво столеће.  Наши верни Срби, који су се настанили у овоме граду, основаше парохију и олтар „Богу Живоме“, у коме се непрекидно до данас узноси бескрвна жртва „Ономе који јесте“. Наши честити преци нису могли претпоставити колико ће дуго Срби требати ову светињу у овом крају Канаде, али су знали да им је света дужност  да тамо где су се настанили, саграде олтар, место молитве и спасоносно уточиште. И све потоње генерације, које су до данас, радиле на одржању и унапређивању храма и парохије, чиниле су то са истим ентузијазмом и из истоветних разлога. Бринули су о спашавању сопствених душа, о сједињењу са Христом као и о омогућавању онима што долазе после њих да имају место молитве и услове за духовно узрастање.

 

А летопис ове српске заједнице, који обилује таквим именима и догађајима из њеног једновековног постојања, сведочи да су се први Срби појавили у Хамилтону давне 1904. и бележи да су ти први усељеници били са простора западних српских земаља, које су у то време биле под Аустроугарском царевином. За мање од десет година, Срби су основали парохију и купили једну кућу коју су претворили у богослужбено место, настојећи да удовоље својим потребама за духовном храном у овом далеком, и тада за њих још увек непознатом свету. Та хамилстонска 1913-та година је подстакла и охрабрила и остале Србе да се организују широм канадских, па и северо-источних простора суседних САД, оснивајући парохије које ће бити темељ српске духовно-националне постојаности и опстанка.

После тих уводних догађања, Богом благосиљана српска колонија је бројчано јачала, уједно надограђујући створено у материјалном и организационом погледу.

У почетку, од свог доласка, 1904. године, и од оснивања парохије 1913. године, овдашњи Срби су били при руској епархији. Трајало је то тако до Никољдана, 19. децембра 1917. г., када је српски епископ Мардарије (Ускоковић) извршио освећење прве цркве Светог оца Николе, на углу улица Бич Род и Норткот у Хамилтону, да би 1920 године црква ступила под јурисдикцију Српске Православне Цркве. У потоњем периоду, хамилтонска српско-православна заједница је, Божјом милошћу, узрастала и напредовала, тако да између 1948. и 1952. године бележимо оснивање Кола српских сестара, Црквеног хора, Српске школе, и парохијског позоришта. Како се српска заједница увећавала, тако је својим потребама и прерастала свој мали дом. Због тога је 1957. г. Саграђена хала у којој смо сада. Овде се народ окупљао вођен љубављу према отаџбини и свему што је српско и православно, и те потребе верујућих Срба уродиле су разумном одлуком Скупштине да се приступи градњи великог храма. Велелепна српско-византијска црква Светог оца Николе саграђена је и освећена 1974. године. Освећење је извршио владика Иринеј (Ковачевић). Као значајни детаљи (не само материјалне вредности), а у жељи да се нагласи, тада већ 70-годишњи, континуитет српско-православног битисања у Хамилтону, задржана су звона старе цркве, и збирка руских икона из 1907. године.

Иконостас, задужбина Милке Стојанчевић, рад је критских мајстора из радионице Аргирија Каврулакиса у Ираклиону, на острву Криту, 1977.године. Богато је изрезбарен у ораховини. Иста радионица је направила и балкон за ложу нашег хора. Фреске су рађене од 2001. до 2004. г., и дело су оца Теодора Јуревича, руског свештеника и иконописца из Ирија у Пенсилванији. Копија чудотворне иконе Богородице Тројеручице Хиландарске, која додатно духовно храни вернике, наручена је и израђена 2003. г., поводом 90-годишњице парохије.

Дакле, кроз три епархије, и уз неколико епископа, вођена од стране врлих свештеника, на првом месту Проте Ђуре Вукелића, и најактивнијих парохијана свог времена, људи верски и национално здравих и спремних на жртву за своју веру и свој народ, ова заједница је, Богу хвала, усправно стигла до данашњег дана.

За проту Ђуру и протиницу Мару су везани сви важни догађаји ове колоније од 1948 године до данашњег дана. Од оснивања свих помоћних организација па до градње нове хале и храма. Зато се ја и ова општина и њени парохијани посебно сећамо проте и протинице и те генерације која је изнела велики терет, да би имали све ово данас.  ( посебну част да представим, ћерку проте Ђуре) . Прота Ђура и ја смо на овој парохији 65 година. Осталих 35 година опслуживало је њих  шест: што владика, што свештеника.

Морам поменути браћу и сестре са Неш рода, који су заједнички градили ову халу и који су данас овде. Они су били и остали део ове наше хамилтонске заједнице.

Литургијски, светотајински, молитвени и верско-образовни дух је заживео у овој парохији, и чува православно наслеђе донето из отаџбине, наслеђе које упућује да се живи јеванђељски. Живот овог народа је прожет милосрђем и добротољубљем које блиста тамо далеко, све до родних крајева, јер многи одавде деценијама помажу сроднике, учествују у градњи и обнови тамошњих храмова и многих других установа. У тешка и сурова ратна времена, одавде су одлазили добровољци и достављани су лекови, санитетски материјал и новчана помоћ. Под окриљем парохије, српска младост се непрекидно оспособљава за живот кроз породицу и школу, уз дискретно али значајно учешће Цркве, захваљујући чему су многи Срби постали вредни радници, службеници, инжењери, просветни радници, лекари итд. Сваком новодошлом појединцу и породици из отаџбине у оно време а и садашње, прво прибежиште је био овај свети храм и заједница људи који се овде окупљају. Желимо да тако остане и убудуће.

Све наведено сведочи да се у овом светом храму слави име Божијеи његов пред Богом заштитник Свети Николај. Овде се родитељи усмеравају да живе и подижу младе по узору на Пресвету Богородицу, коју слави Коло српских сестара; овде се моли за благослов Светог Саве који је заштитник српских ученика и наставника…

Укратко, љубав према Православљу се огледа на свим пољима људског битисања, и није тешко приметити да су верски и национално нестали само они који, из било ког разлога, нису ступили под штит Цркве. У српским породицама и даље живи поштовање према свештенику, према родитељима и свим старијима; и даље се слави Васкрс, Божић и остали празници по српском православном наслеђу, посебно по народном наслеђу Крсна Слава. Углавном се сви крштавају, исповедају, причешћују, венчавају и моле за своје претходнике уснуле у Господу, као што се и ми сад молитвено сећамо оних нараштаја који су нам, од далеке 1913. године, утирали пут до овог дана и до овог нашег данашњег славља. Све у свему, без гордости, али и без лажне скромности, нека нам буде слободно да кажемо да, обележавајући стогодишњицу постојања Хамилтонске парохије, обележавамо стогодишњицу заједнице утемељене на живој вери Христовој која одувек, али и сваки пут изнова, позива на чување части и поштења и неговање свих хришћанских врлина. А шта је то заједница? Сама реч заједница, потиче од речи “заједничко”. Ја сматрам да смо ми једна велика заједница, једна велика породица која је окупљена око своје Цркве. Где се ми међусобно познајемо, где смо једни другима драги, где се молимо једни за друге и где волимо једни друге. Ја осећам да живим у таквој заједници са мојим парохијанима у овој 100 година старој Црквеној Општини  и парохији. Осећам да нам  је лепо бити заједно и да смо ми овде на Бартону једна велика породица.И нека тако буде и даље Боже дај…

Само кад би заслужне  појединце набрајао у последњих двадесетак година колико сам овде узело би ми много времена. Али морам се захвалити свим члановима и парохијанима за успех ове наше заједнице. Ова наша Црквена Општина је увек била препозната од настанка па до данас захваљујући њеним добрим и верним парохијанима, мудрим и добрим одборницима и председницима. По речима Светог апостола Павла, Црква Божја је један живи организам. Као што у телу, сваки орган кад је добро и здраво, сви се радују; ако је он у муци и тешкоћи и болести, сви од дога пате и трпе. Тако је и са свима нама. Мислим да је наша Општина здрава и да је  пример како се живи у заједници, слози и јединству. Захваљујемо нашем неуморном  Црквеном одбору на челу са братом Рајком Ђурђевић. Брат Рајко и црквени одбор су пример како се жртвује и ради за своју Цркву.  Волонтерски рад Црквеног одбора и наших парохијана се мери на хиљаде сати. И по томе се исто одликује ова Црквено школска општина. Поздрављам и брата Стеву Поповића, бившег председника. Ако би набрајао све наше волонтере почев од Новака Ђурића, сигурно би се огрешио јер би некога заборавио а то ми није намера.  Молимо се Богу,  да се неуморе и да наставе са тешким радом јер ће по речима апостола Павла у своје време добро пожњети.

Захваљујем се Колу сестара, на челу са председницом тетка Миланком. Нека је благословен рад ваших руку и да сте нам живе и здраве. Јер без вас драге сестре и ваше помоћи ми сигурно неби били оно што јесмо. Питање је, дал би уопште постојали да наше сада већ упокојене мајке и баке нису ноћивале овде у кухињи док се градило и стварало.

Да се захвалим  Српској школи на челу са Александром Стошић. Наставницима, ђацима и родитељима. Много рада и труда је потребно да би имали једну од најбољих црквених, недељних школа на овом континенту. Треба сићи доле у подрум и погледати изложбу коју је Аца са наставницима приредио.

Захваљујемо се нашем Фолклору, где игра око 140 торо деце. Ансамблу Коло и председници Јулијани. Млађим фолколорним групама и председници Снежи Попов. Њен покојни отац је био председник ове општине., Деца су увек ту и  доста помажу кад год нам је потребно. Морам поменути и Слађу Новаковић, која је ударила темеље данашњих, млађих фолклорних група. Ова деца нас својом песмом и игром представљају широм северне Америке.

Да се захвалим нашем хору и диригенту сестра Деси, председницима Нади и Радивоју. Сваке недеље су у Цркви и својим гласовима и трудом од Бога даним доприносе да нам Света Литургија буде што свечанија а свештенику да буду на услузи.

Хвала брату Ђорђу черману данашњег скупа и организатору данашње прославе..

Хвала браћи и сестрама из других колонија који сте дошли на овај заједнички јубилеј. (, нијагара, неш род, отава, кичнер, мисисага,) Јер ова црквена општина је тако рећи прва и одавде је све кренуло и потекло.. То што је Пећ и Косово за српски народ и српску цркву у целини, то је Хамилтон за Канаду. Када прелазите мост било из Торонта или из Нијагаре, поклоните се сенима наших преминулих отаца и мајки, наших предака. Када угледате ове димњаке и фабрике које су за некога ружне и гадне, али за нас су лепе. Поред њих је све почело. Овде је живео и живи један добар народ. Народ који је основао ову општину, а касније и другу.  Народ који је саградио две прелепе цркве. Купио неколико имања. Овде су основане Српске организације као народна одбрана. Овде имамо наше четничке организације, овде је устоличен епископ канадски и основана канадска Епархија. Ова парохија  и овај град  су  били и остаће извор, духовног, културног, националног живота у Канади из којег су касније настајали бистри поточићи  из којег су пили и пиће генерације, ако Бог да. Хтели признати или не, али ја то видим тако.

Само Бог све зна. Он познаје све заслуге, све жртве и сву љубав појединаца, епископа, свештеника и мирјана, за ову нашу стогодишњу ревност Богу и његовој Цркви Православној. И зато, у вечној књизи вечнога Бога све бива забележено и све правилно и праведно награђено. Наша је молитва, поводом овога несвакидашњег јубилеја, да управо тако буде. Да Праведни Бог, све приложнике и добротворе, све ктиторе и утемељиваче, све чланове прошле, садашње и будуће награди својом небеском наградом.

У исто време, молимо се да Господ  да снаге свима нама, овој генерацији, која је доживела посебан благослов Божји да организује овако славан јубилеј, да успешно настави на овом светом и узвишеном послу, на одржавању храма Божијега. Нема ништа светије и значајније од служења Створитељу нашем и олтару Његовом, у коме се редовно приноси бескрвна свеспасавајућа жртва.

Нека би дао Бог да наша вредна Управа, Коло српских сестара, Хор, наша омладина и сви парохијани ову прославу доживе као истински подстрек за јачање у вери.

Изражавајући ово задовољство и понос својом прошлошћу, истовремено изражавамо и наду да ће неки будући парохијани и неки будући свештеник ове наше цркве бар упола овако лепо мислити и беседити о нама и нашем времену, то јест да ћемо (на пример, на прослави двестагодишњице) бити препознати и признати као вредна карика у ланцу постојања и трајања српско-православне заједнице при овом светом храму. Ако на томе будемо истрајно настојали, ако се будемо залагали онолико колико то до нас стоји и колико су се наши преци трудили, онда Божија помоћ, чврсто сам убеђен, неће изостати.

Нека нас Бог све благослови а мајка Божија чува.

Амин, Боже дај!

Flickr Album Gallery Powered By: Weblizar
share