Српска школа Св. О. Николе
Без обзира на порекло, све дијаспоре имају нешто заједничко. То су сетно и понекад чежњиво поштовање прошлости, и поглед на будућност који је уједно пун наде и пун стрепње. Та стрепња потиче из неког колективног страха да се не изгубе вредности старе отаџбине… ако је нека невоља и створила дијаспору, дијаспора је успела да понесе са собом своје најдрагоценије бисере: веру, језик, и обичаје. У новој средини, чланови сваке дијаспоре се труде да сачувају ове бисере, спојене у низу, не као реликвије прошлости него што чврсто верују да ће са временом њихова вредност само расти. Ова три бисера су темељи идентитета, којим ће се будући нараштаји моћи распознати међу осталим народима. Чланови дијаспоре живе у нади да ће њихова деца ценити вредност овог троструког богатства, да ће схватити колико знања, мудрости, лепоте и духовног испуњења могу стећи кроз њих.
Срби су својом историјом створили дијаспоре по целој Европи, а у модерном свету на сваком настањеном континенту. Неке од њих су брзо подлегле асимилацији, као колоније Нове Србије у Царској Русији, на територији данашње Украјине и јужне Русији. Неке су имале своје златно доба, али пркосно се не дају, као што то доказују српске заједнице у Темишвару, Сентандреји, и у Будиму. Неке цветају и дан данас, не само бројем него и као вође у борби за очувању свог идентитета; ово је свакако случај са угледном српском заједницом у Трсту, где кубета цркве Св. Спиридона још увек сјају крај обале Јадрана.
Наша дијаспора има дубље корене него што можда и сами знамо. Први српски досељеници у Хамилтону бележе се 1904. г.. Парохију стварају 1913. г., а цркву граде 1917. г. Од првих дана у Канади, били смо народ окупљен око своје цркве. Полако је наша колонија расла, и са њом број српске деце рођене у Канади. Ради њих је, 1948. г., створена прва српска школа у Онтарију.
Два наша парохијана, Добросав Илић и Лазар Ђ. Стојшић, организовали су часове црквеног певања за нашу децу. Они су припадали оној послератној националној емиграцији која је са болом напустила отаџбину и која се заклела да се бори за српство. Наш ”Чика Лаза”, пореклом из Срема, био је предратни новинар а у рату официр Краљевске Војске. ”Чика Жаца”, пироћанац оштрог изгледа и понекад оштре, али много чешће ведре нарави, био је у Србији учитељ а једно време и жандар. Поред оснивања школе, били су међу оснивачима црквеног хора «Стеван Мокрањац» и позоришне групе «Јован Стерија Поповић», а чика Лаза је био још и доживотни уредник листа «Канадски Србобран» који се још увек штампа у Хамилтону. У школи су убрзо почели и са часовима нашег језика, и редовно су учили децу о својој прошлости. Доласком редовног свештеника, О. Ђуре Вукелића крајем исте године, настава веронауке је још јаче утемељена.
Од 1957. г., школа добија нову учитељицу, Богдану Стошић (дев. Дукић), родом из Книна, која је допринела да школа значајно порасте бројем ученика. Школована у Сплиту, и са учитељовањем у селима северне Далмације (Матаси, Голубић), Богдана је својим искуством и знањем полако стварала у нашој школи атмосферу коју само може прави педагог унети. Велики љубитељ драмске и музичке културе нашег народа, она је, поред наставе српског језика и веронауке, учила децу песме и кратке позоришне комаде. За време њеног учитељовања, Светосавске прославе постају заиста значајни културни догађаји у Хамилтонској колонији. Имала је велику част да са својим ученицима дочека Њ. В. Краља Петра II Карађорђевића када је краљ посетио Хамилтонске Србе 1957. г. Школа и њени ученици су доживели нешто историјско и дирљиво када је 2014. године, њен син Александар Стошић, имао част да пружи у име школе добродошлицу сину Краља Петра, ЊКВ Престолонаследнику Александру Карађорђевићу, и да му са ђацима и учитељима поклони фотографију тог првог сусрета, 1957.г.
Ни црквени раскол 1963. г. није спречио да се настава редовно одржава у нашој школи. О. Ђуро Вукелић преузимао је наставу у оним периодима када је школа била без учитеља. На срећу, ти периоди су увек били кратки, а О. Ђуро је и даље чинио своје да допринесе веронауци у школи. Од 1963.г. до данашњег дана, школа је имала још 30 наставника, а то су: Радослава Цица Вукелић, Боса Лемајић, Марија Менићанин, Боса Резничак, Анкица Марковић, Вера Марковић, богослов Јован Лападић, Драган Метикош, Ђорђе Лукић, Драгиња (Тркуља) Станковић, Нада (Зарић) Павловић, Марина (Шошкић) Теофиловић, Ката (Његовановић) Тимотијевић, Јулка Гаћеша, Јаворка Пртењак, Весна Станојевић, Љубиша Влатковић, Ана (Маријан) Дангубић. Бојана (Сарић) Милојевић, Ђурђа (Навала) Даић, Зорица (Милаковић) Марић, Славко Зубац, Зорка Ђурђевић, Душко Делић, Снежана Шево Жмукић, Јелена Александров, Катарина (Миленковић) Павић, а на крају данашња екипа, Милка (Митровић) Лукић, Данијела Јовић, Милена (Крљар) Тројановић, и Александар Стошић.
Још је дужи списак имена оних који су на разноразан начин ојачали рад школе. И дан данас имамо многе вредне волонтере и пожртвованих родитеља који помажу сваке недеље, а да не заборавимо сталну подршку наше црквене управе и Кола Српских Сестара. Не можемо их све споменути, али знамо да су нам они помагали од срца, са једним циљем – да наша деца знају ко су!
Деценијама је наша школа расла и напредовала. Од 1990. године, смештени смо у правој школској просторији, испод нашег храма. Створена је библиотека, састављене су лекције и читави програми наставе. Наши ученици дочекали су Њ. Св. Патријарха Павла када је посетио Србе Канаде и САД 1991.г. Доласком о. Војислава Павловића за пароха, добијамо још јачу подршку и надахнуће за рад. Редовно се набављају наставни материјали из Србије, поред наставних материјала из Канаде и Америке, и обилних материјала који смо годинама сами стварали и састављали. Доброчинством фамилије Крунослава и Терезе Перковић, савремене наставне технологије постају стални фактор у раду школе. Сарадњом парохијске књижаре, под руководством Јована Ђурђевића, са издавачком кућом Потамитис омогућило нам је да добијемо веома корисне материјале за веронауку, а Министарство Дијаспоре Србије и издавачка кућа Креативни Центар нам омогућују сличне материјале за српски језик и српску културу. Тренутно имамо срећу да су нам свих четири наставника просветни радници по професији, и надамо се да се то види у приступу настави и по резултатима.
Како ли, онда, гледамо ми, као учитељи дијаспоре, на будућност наше школе и наше заједнице? Како доживљавамо ми тај дијаспорски заплет наде и стрепње? Тешко је одговорити… Наравно да се надамо доброме, али нас забрињава запостављање српске културе, не толико међу нашим ученицима и њиховим породицама, него међу великим делом наше деце која су још увек изван круга цркве и школе. Надамо се да ће наши ученици чувати свој језик и своју веру, и да ће гајити љубав према историји и обичајима свога народа. Још се више надамо да ће они ширити наше српско благо, ојачати га као јединствени амбасадори српства у канадском друштву, и једног дана пренети га својим потомцима. Надамо се да ће они, који до сада из неког разлога нису видели вредности српске културе, увидети њен значај и њену вредност и прихватити наш задатак очувања наше баштине. Школа наша, као и парохија наша, преживела је многе изазове и промене, и зато чврсто верујемо да ће опстати. Док су год у њеном окриљу учитељи, родитељи и ђаци који раде за добро српства и светосавља, неће се остварити онај тужни вапај из Змајеве песме, «Дижимо Школе»: «Јер биће дана, ал’ неће среће, и биће људи, ал’ Срба неће….»
Шездесет пет година непрекидног рада…. ретко која српска организација на овом континенту може да се тиме похвали. Преко шест деценија рада посвећеног ширењу светосавља и српства… заиста смо Богом благословени што нас је удостојио овог часног дела. Радећи на културном пољу наше заједнице је наш допринос очувању нашег идентитета у Канади. Допунимо сви ово дело својим трудом у дому, у породици и у цркви. Не заборавимо своје троструко богатство – језик, веру, обичаје – и трудимо се да их негујемо за будућа поколења, за будућност наше дијаспоре у Канади. У нашем народу се каже, «свако се добро тек позна када се изгуби». Недајмо да наши потомци науче ову горку лекцију. Нека никада не знају како је то жалосно изгубити своје име и душу.
А. Стошић